Šta je dekompresija u ronjenju?

Dekompresija je oslobađanje inertnog gasa, pre svega azota, koji telo upija dok dišete pod pritiskom. Što je zaron dublji i duži, više se azota rastvara u tkivima. Tokom izrona taj gas mora da izađe, i to dovoljno sporo da ostane rastvoren umesto da formira mehuriće. U tom smislu svaki zaron uključuje dekompresiju: kontrolisana brzina izrona je dekompresija na delu.

Da li svaki zaron zahteva dekompresione zastanke?

Ne. Rekreativno ronjenje se planira unutar NDL granice, vremena koje na datoj dubini možete provesti i dalje bezbedno izroniti pravo na površinu. Ako NDL prekoračite, preuzimate dekompresionu obavezu: na izronu vas čeka obavezan dekompresioni zastanak, često i više njih, na tačno određenim dubinama, gde čekate da tkiva otpuste višak gasa. Takvi zastanci se ne smeju preskočiti, zato dekompresiono ronjenje traži posebnu obuku, planiranje i rezervu gasa u boci.

Šta je dekompresiona bolest?

Dekompresiona bolest nastaje kada je izron brži od otpuštanja gasa, pa se u tkivima i krvi formiraju mehurići. Simptomi idu od bola u zglobovima, neuobičajenog umora i promena na koži do trnjenja, slabosti i, retko, ozbiljnih neuroloških povreda. Kod ronilaca koji izranjaju sporo i poštuju granice ona je retka: upravo zbog nje disciplina na izronu i postoji. Prva pomoć je čist kiseonik, a lečenje rekompresija u hiperbaričnoj komori.

Kako ronioci upravljaju dekompresijom u praksi?

• Ronilački kompjuter: stalno prati dubinu i vreme i pokazuje preostali NDL ili obavezne zastanke.
• Spor izron: oko 9–10 metara u minutu ili sporije, posebno blizu površine.
• Sigurnosni zastanak: tri minuta na 5 metara na svakom zaronu, formalno neobavezan, u praksi standard.
• Bogatije mešavine: u tehničkom ronjenju se za dekompresiju koriste mešavine sa više kiseonika ili čist kiseonik, jer ubrzavaju otpuštanje azota.